Priče iz života

 

Verovatno je ovo stohiljaditi članak na jednu te istu temu - PRETNJE ODUZIMANJEM DECE!

 

Po ko zna koji puta, a skoro ne prođe niti jedan dan, a da u nekom od javnih glasila ne osvane po jedan novi članak o nekakvim pretnjama Centra za Socijalni rad, vezanim za oduzimanje dece.

Zaista ne mogu, niti kao roditelj, kao otac ili građanin Srbije, da se svaki puta ne naježim samo nad naslovom a da o ostatku teksta i ne pričamo.

Pored svih problema u ovom našem sistemu države, već duže vremena se posebno ističu uzastopne pretnje oduzimanjem dece i fahat oduzimaju deca od roditelja po svim mogućim osnovama. Najčešći slučajevi su pretnje Centara za Socijalni rad oduzimanjem dece zbog siromaštva roditelja.

Zastrašujuće je da se u ovoj zemlji, gde se na sav glas priča o najboljoj ekonomiji u Evropi, najvećem rastu BDP-a, najbolji u ovome, najbolji u onome..... sa druge strane imamo abnormalan broj siromašnih roditelja, zbog čega ovaj sistem njima preti oduzimanjem dece.

Sama činjenica, da neko nekome preti decom, je verovatno jedan od najvećih psiholoških i psihičkih problema svih tih roditelja suočenih sa ovakvim vrstama pretnji. O drugim aspektima da i ne govorimo. Ima li uopšte nekog od roditelja nad kojime možete izvršiti veći pritisak, osim pritiskom - ODUZEĆU TI DETE!? 

Takva vrsta pretnje spada verovatno u najsurovije pretnje koje ikoga može od ljudskog bića da zatekne!?  U nas je to postao jedan svakodnevni način ophođenja prema roditeljima dece. 

U Evropi bar i svim evropskim zemljama je ovakav vid pritisaka na roditelje nezamisiv. Osim u slučajevima gde ima elemenata nekakvog vida porodičnog nasilja, sve druge situacije, vezanih za egzistencijalne probleme dece i porodica, sve države rešavaju kao najveće prioritete njihovog sistema.

 Kod nas je to sasvim obrnuto. Centri za Socijalni rad, odavno više ne funkcionišu shodno njihovim namenama. Umesto da takvi centri uvek iznađu bilo kakav mehanizam pomoći unesrećenim porodicama, samohranih roditeljima i samim time i toj deci, naši Centri za Socijalni rad su se pretvorili u jednu vrstu  "reketaša" prema deci takvih roditelja. Postali su "ucenjivači" takvih roditelja.

Da se, kao u zadnjem slučaju sa kojim sam se sreo, preti oduzimanjem troje maloletne dece jednoj majci, zbog nenamirenog duga električne energije, je van svakog normalnom, razumnog i ljudskog kontesta.

Eto tog jednog članka , koji me je naterao da se prihvatim olovke i ovo napišem: 

 

 

Naravno da smo do sada imali prilike da ovakvih članaka pročitamo na stotine i na hiljade slične sadržine.

Naravno da na stotine i na hiljade ljudi, kako i iz same Srbije, tako i iz rasejanja ne ostaju imuni na ovakve slučajeve, već je postalo poslovično da se putem humanitarnih pomoći, SMS poruka, dobrovoljnim donacijama... i čime već, nesebično pomaže u ovakvim slučajevima ne bi li se spasli kako sami roditelji tako i ta ista deca koja su i te kako naravno u beznadežnom položaju i na milost ili nemilost državi a preko Centara za Socijalni rad.

Postali smo država koja probleme svojih siromašnih građana rešavamo preko društvenih mreža , SMS-ovima, donacijama i svime drugime, što bi trebala da bude primarna uloga sistema države.

Koliko je briga,ovoga državnog sistema, usmerena ka uvećanju i onako sve manje i manje populacije u Srbiji, koliko je zapravo velika briga o toj našoj deci koja će činiti našu populaciju većom i sama Srbija opstati sa svojim brojem žitelja, najbolje govore svi do sada slični slučajevi.

Iluzorno je i potpuno nesvrsishodno pričati o nekim slučajevima, kada su deca migranata u pitanju da se neko šepuri i pred kamerama takvoj deci obećava i državljanstvo, besplatan smeštaj, besplatno školovanje i na sve to obezbeđeno radno mesto za roditelje.

Halo, gde su u toj celoj priči naša Srbska deca? Srbski roditelji? Srbska populacija?

 

Ne trebamo se naravno podsećati ne usvojenog zakona o lečenju naše dece u inostranim centrima koji nije prošao i dobio saglasnost u Srbskom parlamentu. Najnovije pretnje  oduzomanjem dece su usledile u najskorije vreme po pitanju obavezne vakcinacije građanstva po pitanju Kovida 19. Ima li kraja ovom ludilu?

Ovako sistematska i kontinuirana pretnja svim ovakvim roditeljima,po više osnova, jednostavno mora da prestane. Ovakvi odnosi pre svega službi Centara za Socijalni rad, moraju prestati. Siromaštvo, pre svega ne sme nikako da bude nekakav motiv za oduzimanjem dece. Deca su, bar u ostatku Evrope ako ne i šire, iznad svih mogućim prioriteta svake države i državnih mehanizama, a kod nas su to Centri za Socijalni rad.

Totalno je nezamisvo da se u bilo kojoj zemlji zapada, nekoj samohranoj majci, zbog neizmirenog duga za električnu energiju, sa troje dece, isključi struja. Da ta deca žive na sveću.Da majke pre svega strepe,,plaču i ridaju na samo spominjanje službenika Centra za Socijalni rad - ODUZEĆEMO VAM DETE ako ne uradite to i to!

Pitam otvoreno ovoga puta, sve one žene, kako Centra za Socijalni rad, žene na rukovodećim mestima Socijalnih, porodičnih i drugih ustanova, sve ove žene koje čine Skupštinski saziv naše države: Kako bi ste se Vi gospođe moje drage osećale da se Vama preti oduzimanjem Vaše dece? 

Gde je , pre svega, Vaš taj "materinski instikt", ako smatramo, da su eto muškarci manje imuni na roditeljsku brigu o deci? Gde je Vaša savest, gde je Vaša moć kao žena kada se tiče samo spomenute reči - "deca"? Da li ste toliko zastranile i uživele se u nekakve političke vode, da ste kao žene i kao majke izgubile svaki mogući smisao i osećanja prema Vašoj ili tuđoj deci?  Šta ste učinile i šta činite tamo gde ste na nekakvim funkcijama i gde se i Vi pitate o nekakvim donesenim odlukama o našoj deci?

U šta Vas je ovaj sistem pretvorio? U šta ste se pretvorile, prvo Vi majke Vaše dece?

I umesto da Vi žene budete najveći pobornici, borci za našu decu, po sistemu samog materinstva, Vi ste, pojedine zapravo prve koje otvoreno pretite drugoj ženi ODUZIMANJEM NJENOG DETETA!

 Kako bi ste se ponašale da ste, kojim slučajem, u njihovoj koži i da Vama neko preti oduzimanjem onog deteta koje ste na svojim grudima dojile i odgajale ih od tri kilograma mesa pa na dalje?

Ako ova država ima toliko novaca da ih deli i kapom i šakom stranim investotirima za pokretanje nekakvih novih fabrika, migrantima, a sa druge strane istim tim majkama i roditeljima , zbog kojih navodno pravite te farbrike da bi im omogućili egzistenciju, oduzimate njihovu decu jer za njih nemate sredstava da im omogućite minimum egzistencijalne pomoći da ove porodice prežive, o čemu mi onda pričamo?

Ako, tu istu oduzetu decu od majki i roditelja njima oduzmete i nakon toga dajete (u mnogim slučajevima inkognito) nekakvoj hraniteljskoj porodici, pa onda toj hraniteljskoj porodici dajete pomoć za čuvanje takve dece, zbog čega tu pomoć, koju sada imate da date tim hraniteljskim porodicama, ne date samohranim roditeljima. Zbog čega država i državne institucije za samohrane roditelje nemaju sredstava, a za hraniteljske porodice - imaju sredstava pomoći?

Ovo su toliko kontraverzne stvari i dešavanja na Srbskoj sceni da je totalno neshvatljivo pitanje: Gde je i ko u celom našem sistemu zakazao?

Sve ovo nije niti sram niti blam ovih napaćenih samohranih majki, očeva i roditelja, već je sram i blam celog ovog državnog sistema i onog ogranka sistema koji se normalno treba baviti ovakvim problemima i rešavati ih na državnom nivou kao prioritete svih prioriteta.

A ima li većih prioritea od naše budućnosti? Ta naša budućnost su naša deca gospodo draga.

Sve što radite u ovoj zemlji je rad na boljoj budućnosti naše dece. Boljoj sutrašnjici naše dece.

Da li je kontinuirana pretnja ODUZIMANJEM NEČIJE DECE, po osnovu siromaštva, taj naš put ka boljoj sutrašnjici naše dece? Da li kada nečijhoj majci oduzmete decu zbog duga za struju fer i korektan odnos prema toj majci? Da li ste iscrpli sve druge mogućnosti, toj našoj budućnosti(toj deci) time što ćete tu decu oduzeti toj majci? 

Kakvo će biti sutrašnje razmišljanje te dece , koje u suzama i prisilom odvajate od njegove rođene majke? Da li mislite da će to ovako traumirano dete ikada u njegovom životu zaboraviti i istisnuti iz glave takve scene  odvajanja od njegove majke, oca ili oboje? Da li mislite da će sutra takva deca imati neke simpatije ili empatije prema Vama kao sistema države koja ovo čini ili nama koji na sve to mirno posmatramo ili reagujemo tek preko nekih društvenih mreža?

Dokle ste doveli gospodo svu budućnost naše dece?

 Dokle ćete, Vi prvo majke, u tim skupštinskim klupama, svoju ulogu videti samo u tome da pričate hvalospeve o nekim Vašim političkim istomišljenicima?

Kada ćete početi da mislite i osećate se, pre svega kao majke?

 Majke Vaše i naše dece?

 

Milan K. Bogdanović